Нисам могао да престанем да размишљам о једном догађају, толико да сам први пут у четрдесет три године пожелео да га запишем. Да ли је било боље да ни сада нисам почињао са писањем пресудићете сами.
Волео сам да пред велике празнике време проводим на селу. Тешко сам подносио градску гужву, ужурбаности и купохоличарско лудило. Сваке године сам имао исти утисак, да пред крај децембра људи у градовима додатно полуде (као да свакодневно лудило није довољно). Свега тога на селу није било. Све је било много, много мирније, и за мене некако свечаније. Или се то само мени тако чинило…
Позвао ме је пријатељ М. да одемо на пиће до локалног кафића. Дошао је колима по мене, јер ваљда, људима наших година не приличи да иду пешке, иако је локална биртија удаљена свега пар стотина метара. Чим са ушао у кола М. ме је обавестио да ћемо на кратко да свратимо код његовог другара „који је вечерас домаћин“. Навукнут на овакве његове акције, прихватио сам без тражења објашњења шта домаћин прославља. Замолих га само да се не задржавамо дуго, јер нисам расположен за гужву.
„Нећемо, идемо на пола сата само да се јавимо. Не иде се ни мени, али морам да га испоштујем“, одговори М.
Возили смо се десетак минута по споредном сеоском путу све више се удаљавајући од центра села. Зауставили смо се испред неког објекта који је мени личио на магацин. М. ми рече да они то зову ранч и да у овим објектима сељаци држе пољопривредне машине, али да вечерас има другу намену. Изненадио ме је број паркираних аутомобила. Унутра се кроз пригушено светло и густи дувански дим видело пет-шест округлих, свадбарских столова, а за сваким је седело до десет људи. Пре него што нам нађоше слободна места приметих да нема ни једне жене, али има деце разних узраста, опет искључиво мушке. Од оних мало старијих који су испред бацали петарде и кришом цугали пиво, до сасвим мале деце која су се трудила да остану будна иако су им главе падале од умора. Као у Политикином забавнику, од седам до сто седам, само без жена, помислих и самог себе засмејах. За столом ретко ружни свећњаци златне боје, са некаквим светлећим срањима на врху уместо свећа, око кога су биле поређане сухомеснате ђаконије, пресеће и јагњеће печење, јагњећа сармица, руска салата, до пола попијена флаша ракије и десетак флаша пива. Диван мени, нарочито за оне који посте. На централном столу, прасе на ражњу са јабуком у устима и барјак са српском тробојком наслоњен на зид поред стола.
„Служите се“, рече конобар Брзи кад је пришао нашем столу показујући на храну. Без воље да било шта објашњавам, мрзовољно климнух главом кретенски се осмехујући. И даље ми је у глави одзвањала јучерашња реченица блиске рођаке: „Чуј пости?! Па ниси ти ваљда већи србин од нас?“, коју је на смрт увредило моје упорно одбијање да пробам свеже истопљену свињу, познату као чварци.
„Брзи, дај нам два пива“, рече М., а Брзи одлете да оправда свој надимак. Размишљање о јучерашњем свињокољу ме одврати да чак и пријатељу кажем да не пијем кад постим (чак ни пиво ).
Mузика је очигледно завршила паузу, јер поче ужасно таламбасање. Тада приметих да се у објекту ипак налази једна женска особа. Оскудно обучена, са црним чизмама по преко колена, позамашне гузице и још позамашнијег попрсја утегнутог у минимални топић који је више откривао него сакривао, и мини сукње преко које се ваљало три прста сала. По полуотвореним устима и похотним погледима људи око мене закључих да је лепота у оку посматрача. Глас је оправдао изглед. Никада нисам разумео зашто људи који не знају да певају мисле да треба да певају што гласније. Ваљда их је неко слагао, шта ли.
Стиже Брзи, спусти пива и одјури даље.
„Надам се да идемо кад попијеш пиво.“, упитах М.-а.
„Наравно матори, коме се овде остаје“
„Је ли, не питах те, шта овај твој домаћин прославља? Да није неко момачко вече?“. Ничим другим нисам могао да оправдам одсуство жена. Мада, момачко са толико децом… Не знам, све ми је било баш чудно.
М. ме погледа у неверици, као да процењује да ли га опет зајебавам или га озбиљно питам. „Ово су Бадњаци!“, одговори.
„Шта бре?“, сад сам ја био убеђен да он мене зајебава.
„Бадњаци. Рано јутрос су били на Церу, одсекли бадњаке и вратили се“, рече као да говори најлогичнију ствар на свету.
„Чекај бре, али данас је пети јануар, какви бадњаци кад је сутра Бадњи дан?“, упитах унезверено.
„Код нас се петог иде у бадњаке“, закључи М., надајући се да је причу на ову тему завршио.
„Ахаа. А, извињавам се на питању, шта наш домаћин овде овако богоугодно прославља?, упитах већ прилично изнервиран.
„Пусти ме да попијем пиво, причаћемо у кафићу“.
„Озбиљно те питам“, нисам био познат по одустајању од расправе.
„Традиција налаже да се прослави и залије кад се Бадњак исече и донесе кући“, мрзовољхно рече М.
„Традиција? Која, бре, традиција?“, почео сам да вичем. „Ко овде зна ишта о традицији? Печење и руска салата, опијање до бесвести, полугола крештава певаљка… Какве ово има везе са чекањем Божића и са Бадњаком? Ово чувари српске традиције? Ово хришћани, православци? Ово Срб…“. Прекинуо ме је јак бол у левом бицепсу. М. ме је држао за руку и крвнички заривао палац у мишић. По његовом погледу и болу у руци схватих да је ствар озбиљна.
„Бато“, рече, „све си у праву, али није ово место за такве приче. Срећа твоја да те од музике нису чули. Види ону екипицу тамо“, показа ми руком на друштво у ћошку. Ћелави, истетовирани, безвратни примерци су и на први поглед говорили о коме се ради, „Е да су те они чули, повадили би утоке и само је питање где би те упуцали, јал у ногу, јал у руку. А види оне тамо“, сад ми показа сто на супротној страни где су седели мушкарци којима је било тешко одредити године. Могли су да имају тридесет, али и педесет. Сви до једног са изразима лица неоптерећеног књишким знањем . Ценим да је број зуба у вилицама једва премашивао број завршених разреда. „Е они би те клали зарђалим и тупим ножевима. Ни код једних ни код других, чак ни ја, не бих могао да те спасем. Њима се не дира у српство! Седи миран, попи пиво, и идемо за 5 минута.“ Тек тада отпусти стисак на руци која је болела још дуго после тога, као подсетник на озбиљност ситуације. Летимично погледах у лица за нашим столом, али сви до једног су били задубљени у преждеравање и опијање. Јеби га ипак је све за Џ, а треба и испоштовати домаћина.
Остадох нем, задубљен у сопствене мисли. Како смо стигли довде? Шта је узрок тога? Незнање, непросвећеност, сиромаштво…? Не знам… Када смо и како почели да меримо српство? Мислимо да је неко већи или мањи Србин ако пости или не, као да то није дубоко лични чин који са српством нема ама баш никакве везе. А може ли неко да буде велики Србин а да не буде религиозан, или да буде Католик, Муслиман, Будиста? Ко то има тапију на српство? Они тетовирани мајмуни „што пиштољима показују своја осећања“ . Или онај полуписмени полусвет који сриче док чита, али очигледно зна све о српству, историји и традицији и за одбрану тога је спреман да потегне хладно оружје. Па они за Газиместан знају по Милошевићу, а не по Ракићу. Падоше ми на памет речи Ст. Протића које сам недавно прочитао: „Више значи један Дучићев стих, једна његова рима и стилска фигура, од свег оружја овог света. Дучићев стих нас је учинио најлепшим, најузвишенијим делом европског човечанства“. Можда је требало и једној и другој екипи да цитирам ове мудре Протићеве мисли, опет самог себе засмејах. Могао бих руку да дам да нико од њих нема појма ко је Дучић, о његовим стиховима да и не говорим. У позадини је одјекивало хорско драње „Не може нам нико ништа, јачи смо од судбинеее“…
Наставио сам да ћутим и када смо кренули са „ранча“. По доласку у кафић, наручих домаћу кафу и дуплу шљиву да средим мисли. Толико о мом посту…
„Од када се, мајке ти, по бадњак иде петог јануара и зашто се то овако, побогу, прославља?“, упитах после доброг цуга ракије.
„Ма ћути, ово је сада супер. До пре коју година су ишли у кафану, а од Цера до нас има прилично кафана. Дешавало се да се толико понапијају да не стигну кући ни за Божић. Овако, ту су. Колико год да су пијани могу да се довуку до куће. Сваке године мењају домаћина и позивају цело село“, објасни ми М. уз смешак.
Јебо те живот, па ово је све горе од горег. Иду по бадњак петог, онда се у кафани онесвешћују од алкохола толико да не стигну кући ни за Божић. У најбољем случају за Божић се трезне кући. Толико о хришћанским и породичним вредностима. А овамо чувари српске традиције, велики хришћани и православци. Сетих се деце са „прославе“. Дивну поруку им очеви остављају, нема шта. Створи ми се слика и мучених жена које спремају храну и кућу и чекају да се врате пијани кретени… Треснух остатак ракије и наручих још једну. Дуплу наравно…
„А кажи ми, молим те, зашто петог?“
„Па шта мислиш какви би били за Божић да иду по Бадњак шестог?“, М. се грохотом смејао. „Немам појма, одувек је то тако код нас.“
„Како то мислиш одувек? Шта то значи одувек? У последњих педесет, сто, двеста година?“
„Па шта знам…, од деведесетих“, одговори М.
Не одговорих ништа и отпочех још један унутрашњи монолог. Наравно, од деведесетих. Глуп сам што сам помислио да „одувек“ има друго значење. Деведесетих смо се сетили да смо Срби. До тада смо би комунисти, Југословени, Лилипутанци, јебем ли га… А онда смо се вратили српству, али у некој новокомпонованој, перверзној и накарадној варијанти. Јебени Ћосић и његов србокомунизам. Све је изокренуто наглавачке. „Исмејане све врлине и поштење“ , писао је Дис пре више од сто година. Таква нам је и вера. Приземна, пуна лажних митова, незнања и сујеверја.
„Како не разумеш, људи су уморни, жељни дружења, па користе сваку прилику за окупљање“, прекиде ме М. у размишљању приметивши моје расположење.
„Јел верују ови твоји мачвани у Бога?“
„Шта ће им Бог када имају Председника“, церио се М. „Јебо их он!“
„Па јес’“
Нисам више имао воље за разговор на ову тему. Довољан сам био сам себи, а ни то није гарантовало да неће доћи до свађе и расправе. Није овде био проблем у дружењу, кафани, певаљци, већ о поремећеном систему вредности. О замени теза. Ако је кафана онда је кафана и то је у реду. Али не под изговором вере, обичаја, српства… Наставио сам расправу са самим собом…
Него јел то онај што је најбољи студент у историји правног факултета, највећи Србин који зна баш све топониме, онај који зна баш све и у све се меша, па ваљада због тога меша и Толстојеву Наташу Ростову из Рата и мира и Раскољникова из Злочина и казне Достојевског?! Каже да је Краљ Александар убијен у Паризу?! Каже… Ма, доста о њему, сем оцене „седи, недовољан (1). Незнање и искомплескираност је зајебана комбинација. Али није проблем у њему, проблем што то мало ко примећује и мало коме то смета. Проблем је што је ненормално постало нормално. Не смета нам ни назив „српска мајка“ за певаљку сумњивог морала. Сами себи копамо гроб а да тога нисмо ни свесни.
Ако је то очекивано за вршиоце власти, јер власт квари људе, а апсолутна власт апсолутно квари, шта онда рећи за преузвишене владике. Огрезли у греху похоте и среброљубља, ни они не узимају често Христа у уста. Уместо да пастви говоре о Христовој поруци, о хришћанској љубави, толеранцији и опросту, они се баве овоземаљском политиком и посећују светске диктаторе и пробисвете. Кажу „Косово је света српска земља“, а светиње у Македонији поклонише уз смешак. Лицемерно до бола. Изузеци попут владике Григорија су ексцес који потврђује правило. Постоји легенда да је Патријарх Павле када је видео којим аутомобилима су владике дошле на заседање Сабора рекао: „А шта би тек возили да нису дали завет скромности.“ Сетих се и овдашњег сеоског свештеника који је годину-две био службено одсутан. Овде се тако каже за оне који падну због шверца дувана, којим се бави не мали број људи. Па не иде да се свештеник издваја од своје пастве, зар не. Припаде ми мука на помисао да ће нам он за коју дан на Светог Стефана, светити водицу и ломити славски колач. Јеби га, човек је одслужио своје грехе у Митровици, па сад може да настави да служи Богу. Мисли су настављале неки свој ток…
Па за бога милога, овде је један Борислав Пекић изгубио изборе од касније осуђеног ратног злочинца . Овде је главни град преплављен графитима посвећеном другом осуђеном ратном злочинцу . Питање је колико људи у главном граду зна да је некада ратни непријатељ, и то током рата, подизао споменик српским ратницима . Да је преко двадесет хиљада ратних заробљеника 1915. године преведено преко Албаније и укрцано на савезничке бродове. Е то су били Срби некад. А сада? Хероји су нам лажни војвода и ратни злочинац осуђен за геноцид. Лоша и зајебана порука, веома зајебана. Некада су се дипломатијом бавили Дучић, Ракић, Андрић, Црњански, Ст. Протић… А данас? Старлете и полиписмени идиоти који ни матерњи језик не говоре добро. Царује примитивизам, приземност и површност.
„Пичка сам“, кажем после дужег времена. „Требало је све да им кажем, па нека кољу, пуцају и ломе кости, ко им јебе матер.“
„Бато, о‘лади ти се кафа. Него ‘оћемо ми по још једну дуплу, пре него што кренемо кући? Сутра је Бадњи дан, ваља поранити.“
„Свака прича има четири стране: моју страну, твоју страну, истину и оно што се стварно догодило “. Ова прича је таман негде између истине и онога што се стварно догодило.
[1] „Узми бар пиво“ – чувени одговор шумадијских сељака кад им неко каже да не пије. Они нападнији знају и да кажу: „Ја ћу да ти сипам, а ти немој да попијеш. Ипак смо ми домаћинска кућа“
[2] Израз позајмљен од Слободана Јовановића
[3] Из песме Др Поп, Атеист реп
[4] Из песме Наши дани, Владислав Петковић Дис
[5] На првим вишестаначним изборима после II светског рата 1991. године Борислав Пекић је био кандидат Демократске странке за народног посланика на изборима за Скупштину Републике Србије у београдској општини Раковица. Највећи српски писац друге половине XX века изгубио је од В. Ш., касније осуђеног у Међународном суду правде на 10 година затвора.
[6] Осуђен на доживотну робију због злочина геноцида, прогона, истребљивања, убиства, депортација и нехуманог дела злочина против човечности, терорисања, узимања талаца.
[7] „Овде почивају српски јунаци” (нем. Hier ruhen serbische Helden) пише на споменику у Кошутњаку посвећеном браниоцима Београда. Споменик је подигнут 1915. године по наређењу немачког фелдмаршала Августа фон Мекензена. Истог фелдмаршала Срби заробљавају 1918. године, а већ 1919. га ослобађају и пуштају на слободу.
[8] Израз се најчешће приписује Жан Жак Русоу мада нема доказа да га је он први пут употребио (фра. Chaque histoire a quatre côtés: mon côté, ton côté, la vérité et ce qui s’est vraiment passé)
Инспирисано догађајем у мачванском селу П.
О Божићу, Лета Господњег 2026. године
Филип Сајић
Odbranimo škole 